О кајсији

Порекло Центар настанка и природни ареал ове врсте тешко је дефинисати, услед ране доместификације (припитомљавања) – 3 миленијум п. н. е.. Кајсије највероватније потичу из предела Средње Азије и североисточне Кине, из области у близини руске границе. Могуће је да природни ареал врсте обухвата и Корејско полуострво и Јапан. Кајсија, иако то њено ботаничко име сугерише, не потиче из Јерменије. У Јерменију су кајсије стигле после 3000 година, ширећи се дуж Пута свиле. Одатле су је Римљани, око 70. године пре нове ере, проширили по целој Европи.

Данас, дивље (недоместификоване) јединке кајсије расту у веома малим групама у Кини, Казахстану, Киргизији и Узбекистану. Услед мале бројности ових популација, врста Prunus armeniaca сматра се угроженом.

Опште

Стабло може достићи и до 6 метара висине,животни век до 50 година а у повољним условима и далеко више. Осетљива је на пролећне мразеве, који могу оштетити цветове или их потпуно уништити. Има врло јак корен који допире 4-5 метара дубоко у земљиште. Земљиште се уз кајсију не обрађује после садње, него се само површински слој држи у растреситом стању.

Кајсија се сме резати искључиво и само у току вегетације. Резањем за време мировања кајсија страда. Како кајсија углавном доноси плод на врху родне гранчице, за време вегетације може се видети који врхови немају плод, па се препоручује да се они уклоне ради обликовања крошње.

Проблеми при узгоју кaјсија који причињавају највише проблема и штете на засадима кајсија су: превремено сушење и изумирање стабала, касни мразеви скоро сваке друге године униште бар половину приноса, монилија, апоплексија – кап кајсије (зависи од врсте подлоге , највише од ове болести страда мађарска најбоља).

Кајсија је веома цењено и квалитетно воће. Поседује значајну комерцијалну вредност, делом у свежем стању, али и као веома погодна сировина за прераду у разноврсне полупрерађевине. Међутим, кајсија је дефицитарна воћна врста и на домаћем и на иностраном тржишту.