Болести кајсије

Апоплексија

Апоплексија као појава превременог изненадног сушења кајсије врло је раширена и то како у земљама Европе, тако и у остатку света. Откривањем и детерминацијом правог узрочника превременог изумирања кајсије – апоплексије – савремено схватање ове појаве, које су већ прихватили многи истраживачи, а којима се и ми придружујемо, налаже да се уместо неодређеног појма апоплексија, усвоји нови, прави називи за поједине симптоме изумирања. Тако, на пример, треба користити назив бактериозно изумирање и рак ране када је у питању бактерија Pseudomonas syringae van Hall. проузроковач болести, цитоспорозно изумирање када је гљива Cytospora cincta Sacc. изазивач сушења, вертилициозна увелост када се Verticlium dahliae Kleb. јавља као проузроковач сушења или сушење услед инкопатибилности када је узрочник неподударност подлоге и сорте, сушење услед гушења (асфиксије) корена када је то последица високог нивоа подземних вода итд.

Да би се произвођачи и други стручњаци који се баве унапређењем гајења кајсије боље упознали и прихватили досадашња сазнања о узрочницима апоплексије кајсије, сви чиниоци према начину деловања на појаву апоплексије могу да се разврстају у три групе: еколошки чиниоци, биолошки чиниоци непаразитне природе и биолошки чиниоци паразитне природе.

Еколошки чиниоци који у великој мери доприносе ширењу и масовности апоплексији кајсије су:

- појава мраза и колебљивих температура, нарочито позних мразева који изазивају пуцање коре и измрзавање ткива, стварајући ране на деблу и раменим гранама кроз које настаје инфекција патогеним изазивачима;

- појава сувишних вода у земљишту које изазивају гушење (асфиксију) корена или подстичу развитак паразитних гљива у земљишту;

- појава суше у току вегетације, нарочито при обилној родности када се воћке сувише исцрпљују и остају без довољно резервних материја у ткивима, због чега постају подложне измрзавању или нападу патогених изазивача у току мировања.

Добрим избором локалитета и земљишта за подизање засада кајсије, као и одговарајућом негом воћака, ови недостатци могу знатно да се умање или потпуно елиминишу.

Група биолошких чинилаца непаразитне природе који највише делују на превремено сушење кајсије чине:

- анатомско-физиолошка инкопатибилност између подлоге или посредника (деблотворца) и сорте;

- лош избор подлоге и њена недовољна адаптивност према земљишним условима;

- осетљивост сорте према еколошким чиниоцима и патогеним изазивачима сушења;

- утицај висине калемљења;

- утицај густине садње;

- неправилна и неблаговремена примена агротехничких мера, а нарочито недовољна исхрана, заштита и влажност земљишта.

Наводи се да и неки вируси и микоплазме могу да изазову превремено сушење (апоплексију) кајсије, као што су: Prunus steam piting virus, Вирус комплекса хлоротичног лишћа кајсије, Вирус рупичавости и узаног листа, Хлоротично лишће у облику левка и пролиферација летораста.

Да би се штете од апоплексије умањиле или потпуно отклониле, а на основу детерминисаних и утврђених узрочника, потребно је спроводити одговарајуће превентивне или куративне мере заштите.

Монилија

У регинома где је кајсија почела да цвета почетком априла је неопходно да се третирају засади кајсија против монилије.Код кајсија у прецветавању , временски услови не погодују инфекцији од монилије. Међутим, након локалних пљускова или на теренима где су јаке и дуготрајне росе (долине река, неки затворени локалитети окружени водом и сл.), а биљна маса је влажна дуже од 8 сати, могу се створити услови за инфекције цвета.

Монилија може изазвати огромне штете ако је код цветања кишовито време и ако не преузимамо правовремене мере ради сузбијања овог паразита.Сушење родних гранчица проузрокује гљива Монилиа лаxа. Родне гранчице се заражују у фази цветања преко тучка цветова. Заразе су фаталне ако је кишовито време за време цветања и ако нисмо третирали правовремено са правим фунгицидима. Родне гранчице се суше и изгледају као да су спржене. Цветови и листови осушене остају на воћкама и после опадања листова.Услед превременог опадања листова гране су голе, без листова штрче ка небу и следеће године на тим голим деловима не донесу нове листове и гранчице. Ако се то понавља више година узастопце дрво се изнурује и пропада.

Трулеж плодова воћака

Изазивачи трулежи плодова воћака су паразитне гљиве из рода Sclerotinia fructigena и то: Sclerotinia fructigena (Monilinia fructigena),S. laxa (M. laxa)на коштичавом воћу. Наведене врсте паразита изазивају разноврсна обољења која воћарској производњи сваке године наносе огромне губитке, јер све врсте воћака у већој или мањој мери пате од ове болести.

Болест се јавља на свим зељастим деловима воћака: лишћу, цветовима, плодовима, гранама и гранчицама. Највеће штете трпе цветови и плодови.

Цветови могу бити заражени одмах по ослобађању из пупољака а и за време цветања. Прво су захваћени прашници и крунични листићи, а потом и читав цвет који се суши добијајући мркосмеђу боју. На изумрлим цветовима, ако је време влажно, образују се пепељасте гомилице од спороносних творевина паразита.

Са цветова зараза се преноси на гране и гранчице, оне се суше, а као последица њиховог сушења настаје сушење и изумирање лишћа на њима. Ова појава је најчешће присутна код вишања и кајсија.

Највеће штете настају на плодовима. Они могу бити заражени од тренутка заметања до потпуне зрелости и бербе, па и касније за време чувања плодова у условима складишта. Зараза младих плодова, по правилу настаје преко прашника, али се касније може остварити и преко покожице ако је ова на било који начин оштећена.

На местима зразе (продора паразита) као први знак обољења мења се боја. Јављају се глатке, кружне, мрке пеге које се обично шире концентрично. У у словима повећане влажности и повишене температуре зараза се брзо шири и плодови су за кратко време у целости захваћени. Заражени млади плодови вену, суше се, смежуравају и на крају постепено поцрне. Већином не отпадају већ остају на гранама и гранчицама и као такви могу се одржати и неколико година. Због тога се зову мумифицирани плодови. Они обично конзервирају паразита и тако га чувају преко зиме до наредне вегетације. Развијене плодове, нарочито ако су оштећени у периоду зрења пред бербу, врло брзо нападају паразити. На њима се, у оквиру пега, појављују беличасте до сивопепељасте гомилице распоређене у концентричним круговима. То су спороносне творевине паразита, конидиофоре са конидијама.

У мумифицираним плодовима паразити се одржавају у виду мицелије. Такви плодови прожети хифама мицелије зову се строме. Оне у току сваког пролећа стварају пепељасте гомилице од конидиофора и конидија паразита. Конидије су одговорне за ширење нових (секундарних) зараза у току вегетације.

Уклањање и орезивање сасушених и оболелих грана и гранчица и њихово спаљивање, као и сакупљање заражених, мумифицираних и црвљивих плодова, утиче на смањење инфекционог материјала и представља једну од превентивних мера заштите. Зимско прскање воћака и прскање пред отварање цветова и пред прецветавање, које се изводи као редовна мера заштите против других паразита и штеточина доприносе спречавању појаве ове болести. У току вегетације додатно се третирају биљке, посебно у случају повећане црвљивости, појаве града или олујних ветрова који оштећују покожицу плода и тиме стварају услове за настанак заразе. За прскање се могу користити препарати на бази бакра, сумпора, као и органско-синтетички фунгициди. Најчешће употребљавани фунгициди за третирање против монилије су Ронилан, Сапрол, Галовит, Беномил, Бенлате и др.

∧ На врх